I.
Hodamo. Raskrižje nađemo, raskrižje zaobiđemo. Radije idemo natrag starim putem i tako uvijek vrti se ista priča, ciklički, ciklički kao CM.
II.
Bježimo od raskrižja.
Susret je ipak prvi korak
Prema konkretnoj odluci,
A to je tako
Zastrašujuće.
Ti vamo, ja tamo
I nikako da se sretnemo.
Riječi između nas,
Prenesene posredstvom,
Su teške.
Ne znam vrijeđamo li se
Ili si tepamo.
Ne znam borimo li se
Ili zadovoljavamo okvire
I senzacionalizam.
Vrijeme je tako široko,
Polje argumentacije također.
A kraj nas se čini nepostojeće,
A kraj nas se čini,
Strahovito usko.
Zaglavili smo bježeći od raskrižja
Za još malo razilaženja.
Boljke koje želimo razriješiti
Kraj nas izgledaju kao ornamenti.
Dok se one produbljuju,
Mašemo vremenu kao da je beznačajno,
Mašemo argumentaciji,
Zajedničkim točkama,
Kao da su beznačajne.
Zbog tog bježanja od raskrižja,
Moglo bi se pomisliti da ni nas nema.
Izgleda mi to kao cikličko mimoilaženje.
Zvuči kao tabletica, par mg CM-a.
Eto, dila se okolo
Malo da ti se smuči,
Malo da ti se u glavi pomuti,
Malo da zaboraviš,
Da nismo potpuni stranci.
Malo da zaboraviš
Da ja nisam vikala,
Da ti nisi vikao,
Netko drugi je vikao,
Netko drugi je CM dilao.
Zbilja mislim da idealnog stanja
Na zemlji nema.
Ne krenemo li skupa,
Samo će se nataložit više problema.
Daj da malo skupa šetamo,
Da s onim s čim se slažemo
Nešto zajedno sklepamo.
Ja nisam vikala.
Ti nisi vikao.
Netko drugi je CM dilao,
zar ne?
Volim šetnje.
