„tko smo bili više nismo”
Gasnu, trnu, minu,
iščezavaju i nestaju,
skrivaju se i ne pokazuju,
nesmotreno i nesmetano
predaju zaboravu.
Zovem ih, zazivam,
vičući vapijem,
osluškujem si jeku
čeznući za lahorom
što pronijet će ih
ovom suznom dolinom
momu ponovnu zaboravu.
Ne dobivši odgovor
ipak ne klonem:
zaborave zaboravima
u miru ostavljam.
I, evo, već osluškujem
odjeke nove!
in pluviis septembris MMXXII.
